заблуд

све док нисам
у заблуду дошо
нисам знао колко сам у праву

когито, ехо сум

бремепловом
путујем кроз невријеме
дочекују ме
непозвани домаћини
бескућници с окућницама
у којима расни пси
дресуром закржљали
олајавају звијезде
облачног неба
а тамо, тамо сам ја
и само сам „шшшш“
тишина која
одзвања

тачно невријеме

добро јутро
за лаку ноћ
тачно у подне

дјелилац

сви који ми рекоше
да људе дијеле на добре и лоше
напола ме подијелише

пар

у теби се
два вука
воле

лајф

осуђен сам
на доживотну
слободу

ко зна зна

ко зна
пола му се
прашта

хари

страх ме
да се бојим
као некада

строго пов.

повлачим се
у себе, док још
имам у кога

шлоган

подај
сило и
неправдо!